Slobodan T. Rašić
Portret
Aleksandra Cvetkovića sam upoznao početkom 80-tih u vreme njegovog povratka u Beograd sa putovanja po Americi. Prvi odlazak u privatnost ateljea uspešnog slikara – a Saša je to već bio (njegovu biografiju su krasile brojne izložbe i nagrade, kao i radovi izloženi u postavkama muzeja), uvek je praćen izvesnom nelagodnošću. Iz iskustva sam znao da je taština umetnika beskrajna. Danas kada razmišljam o našem prvom susretu sećam se samo Sašinog srdačnog, gromkog smeha i ogromne energije kojom je zračio. Neizveštačenost, ljubaznost dobrog domaćina i neposrednost u ophođenju ubrzo su ukinuli svaku mogućnost protokolarnog, konvencionalnog druženja. Ukratko, postali smo prijatelji. Naše prijateljstvo merimo godinama. Čitav jedan život može da stane u te godine. I više od toga. Kada me ljudi pitaju: ko je i kakav je zapravo taj čovek, slikar Aleksandar Cvetković, ja se zamislim. Ne zato što ne znam šta da odgovorim, nego zato što je nemoguće u obilju podataka izdvojiti ono esencijalno. Njegov život me podseća na bogati ćilim u kome svaka šara i svaka boja imaju podjednaku važnost.
Mogu da pričam o “herojskim 70-tim”, vremenu beogradskih rok grupa i kultnim “Siluetama” čiji je Saša bio basista. Bile su to godine putovanja, turneja, “maršal” i “oranž” pojačala koja su kupovana od prvih zarada, vreme vinilskih ploča i bez video spotova, jer “muzika se sluša i živi, ne gleda se”. Ili možda treba govoriti o prvim Sašinim izložbama, uspesima, publicitetu, euforiji… pa onda odlascima – Njujork kao opsesija: pločnici Grinidž Vilidža, Tribeka; Brodvej i sve galerije sveta. Magična Velika Jabuka, blistava i prljava istovremeno, ali živa, pulsirajuća kao neki ogromni organizam. Obuzima čoveka koji postaje deo nje i počinje da živi i diše istim ritmom. Džulijan Šnabel kao otkriće. Kada se samo setim koliko smo žalili kada je otišao od Kastelija u Pejs galeriju. Razumeli smo taj čin kao izdaju. Bio je to kraj vremena naših romantičnih iluzija i početak spoznaje pragmatične nemilosrdnosti tržišta umetničkih dela. Deo priče su večeri sa aromom duvanskog dima i alkohola uz muziku Koltrejna i Erola Garnera. Posvećenici džeza u svojoj molitvi od nekoliko korusa. “Džez i pravoslavlje kao neposredna veza sa Bogom“ govorili smo. Rituali stavljanja vinilske ploče na gramofon, brižljivo čitanje omota: datumi i imena izvođača. Čarobnjak snimatelj Rudi van Gelder. Sve je bilo važno. Poeme i priče Bukovskog. Saša je voleo njegovu iskrenost i verovao mu je.
Žive u nama praskozorja na Dunavu, veličanstvena tišina “Velike Reke”, magija vodenog ogledala, lepota Ade Žilove, trske, potopljenih panjeva, lokvanja i let ptica. Sašina fascinacija rekom i divljom lepotom prirode značila je utočište i inspiraciju istovremeno. Ribolov “kao najlepši sport na svetu”, igra strpljenja i umešnosti, rakija iz pljoske “da zagreje” promrzlo telo šibano košavom. Čarobna peščara koja se prethodno živi a potom sanja. Mogu da pričam o njegovoj ljubavi prema svemu živom, bez obzira da li je reč o vlati trave ili o ljudima. “Tražiti lepotu u svemu, jer život ima samo estetsko opravdanje”, tvrdio sam. Saša živi takav život. Sumnje, nemiri, večita preispitivanja “uvek se može bolje i više”, govorio mi je. Sašina ogromna energija, kreativne erupcije i posle toga usamljivanja između zidova srednjevekovnih srpskih manastira, koji su mu ostavili u nasleđe deo kontemplativnog vizantijskog duha davno prošlih vremena. Bezbrojni dani provedeni u ateljeu umetnika pomogli su mi da spoznam čaroliju stvaralačkog čina. Uživao sam posmatrajući ga kako suvereno, sigurno, precizno i brzo slika. I to bez prekida, satima. Radost slikanja. Slikarstvo kao oblik molitve, kao što je to davno zapisao Šejka. Tu su i ljudi, zajednički prijatelji, kolekcionari, ljubitelji i galeristi… Dolazili su, odlazili, neki i ostajali, svaki sa svojom pričom, senzibilitetom i željama. Ne znam, dakle, šta je u životu umetnika najvažnije, ne usuđujem se da skiciram kroki prijatelja, jer je slika njegovog života prebogata i bilo šta oduzeti znači pokvariti. Zato mi je lakše da odgovorim da privatnost umetnika ne pripada njegovoj publici, dok u sebi nosim nadu da oni pravi posvećenici koji gledaju Sašine slike umeju da vide deo te privatnosti na njima.
U Beogradu, oktobra 1992.
